HALAL TI LAŽ

Birvaktile su momci, a bome i roditelji, rodbina i prijatelji mamili i varali cure i momke na razne načine ne bi li se jadan oženio, jal udala na vrijeme, a i u onaj vakat je bilo teže oženit se ako nejmaš ništa ko što je i sad i ko što će vazda bit, bezbeli.

Sevdah, ašik i uzdisanje na jenu stranu, a život na drugu. Što bi rekli u nas, ne živi se od ljubavi, biva kad život stisne i ona se jana stisne i ko da se neđi sakrije, stid je neimaštine, šta li.

I dok se danas cure mame autima, kućama, papirima i životom u zemljama đi teče med i mlijeko, birvaktile su se mamile kašikama, ćilimima i kojekakvim drangulijama i šarenim lažama. Kako je ko umio i znao, bezbeli. Dovest curu u Sarajevo je bilo zabremedet ko sad je odvest ne znam ti đe. Kaka Njemačka i Amerika spram udat se i doć u Sarajvo birvaktile. More bit je i sad tako, al dabogda!? Nejse.

Pričalo se kako je jedan hercegovac imo sina za ženidbu, a sin mu bio polijen pa odlučio da ga oženi iz Crne gore, jer su tamo ljudi lijeni i zato što su im žene vrijedne, moraju, šta će, inače bi pocrkali odgladi.

Falio se crnogorcima samo da bi oženio sina pa reko nesuđenoj snahi ovako:

-“Ako budeš tako stidna kad dođeš u nas baci ću te sa drugog boja.” Kad je, jadna došla u naku kamenjaru bez vrata i prozora, haman se sa travom poravnala, bilo je kasno, nejma joj više povratka, rekli babo i mama kad je pošla, a braća zaprijetila prstom, biva išaretom kad se ono okrenula da još jednom pogleda kuću.

Da ti i ne govorim kad bi mlada dođi u kuću svu pokrivenu ćilimima i serdžadama, zastrtu jambolijama, nemaš đi stat a da nije prostrto, a mlada konta, blago ti je meni što sam u bogatu kuću došla. Sabahile se sve počne dizati i vraćati komšijama čije je šta. Meščini da je sve to do danšnjeg dana isto ostalo pa kad neka poleti u stranjske zemlje namamljena kolima, parama i lijepim haljinkama, a ha dojde tamo počne joj se ukazivat u šta je došla i šta joj je deverat.

U mene Fata i dan danile spominje kako sam ja nju zvao da dojde zame, biva govorio joj: ” Haj bonićko, ima u nas kašika” Biva, ne klata se sa jednom kašikom ko kod drugih, a kod nas samo dedo Atif imo svoju kašiku, nisi smio gledat u nju kamo li je stavit usta. Zato je meni i dan danas najslađe rukama jesti, a Fata mi svako malo na nos nabije:

” Nisi ti mene prevario neg sam te ja pustila da me prevariš, jedva dočekala da me zovneš pa makar i na kašike, halal ti laž bila, ko kad nisi nikad umio slagat, a udala bi se ja zate, bolan ne bio, da nisi imo ni te jedne. “

Piše:Kemal Čolpa-Uzeir Hadžibeg

http://www.ibalkan.net/