PRVI PLAĆENI UBICA U SRBIJI: Naređenja iz Kejptauna… (četvrti nastavak)

Radili su zajedno. Onda su postali zakleti neprijatelji. Zbog njihovog poslovanja, a zatim i sukoba, Čačak je devedesetih godina nazivan srpskim Čikagom…

BEOGRAD: Regija, Crna Hronika, ponedeljak, 01.04. 2019…23: 59… PRVI PLAĆENI UBICA U SRBIJI: Naređenja iz Kejptauna… (četvrti nastavak)

U to vrijeme, Bojović se sa Tajlanda preselio u Kejptaun u Južnoafričkoj Republici…

-Poslije greške u Čačku, zvao me je da dođem kod njega. Bio sam u Kejtaunu dvije nedelje. Rekao mi je da je Mikica Velimirović sada “nemoguća” meta jer je znao da je one kobne noći trebalo da bude ubijen, da je sada posebno oprezan i da nigde ne izlazi.

Tražio je da ubijem Tomu Gibanicu. Ponudio mi je 40.000 maraka za ubistvo . Rekao mi je i da Toma hoće da ubije nas dvojicu, i da moram da budem brži od njega.

U oktobru 1995. god sam počeo da prikupljam informacije o Tomi Gibanici. Znao sam ga iz viđenja, dolazio u Čačak zbog izviđanja za likvidaciju Mikice Velimirovića.

Odlazio sam u Čačak jedno 15 puta…

Nekoliko puta je sa mnom bio i moj prijatelj Vladimir Ninić, ali on nije znao zbog čega idem u Čačak. Tamo sam tražio najpogodnije mijesto za Tomino ubistvo.

I onda sam izabrao kafić “Montana”. Toma je tamo često odlazio sa svojim “BMW”. Bojović je i ovog puta “sredio” oružje. Rekao mi je da će mi neki Neša iz Ovčar Banje poslati “kalašnjikov”.

I jeste. Poslao mi je oružje čačanskim autobusom u Beograd. Bilo je baš u sportskoj torbi. Odnio sam ga u stan. A onda sam 27. novembra 1995. godine krenuo u Čačak.

Da obavim zadatak. Oko ponoći sam došao do kafića “Montana”. Sakrio sam se kod jedne zgrade, 60 metara dalje i posmatrao. Onda se pojavio Toma…

Ušao je u kafić, pričao je Nikolić…

Kasnijom rekonstrukcijom, koju je obavila čačanska policija utvrđeno je da je Toma sijeo za sto sa dvojicom prijatelja. Igrali su karte. Igru je posmatrao noćni čuvar, Jovan Aleksić.

-Toma je sijeo za sto pored izloga. Ja sam potrčao i sa razdaljine od dva metra ispalio cio rafal.

Onda sam aktivirao bombu i bacio je u kafić. To je Bojović tražio od mene. Rekao je da napad mora da bude što krvaviji, da svi shvate da sa njim nema šala, pričao je Nikolić.

Bombu je, po dogovoru sa Bojovićem, dobio od Čačanina Jeremije Pajovića.

I ovog puta sam poslije pucnjave, bacio “kalašnjikov”.Negdje u blizini parka . Onda sam se vratio u Beograd, iznajmljenim vozilom. Sutradan me je zvao Bojović. On mi je rekao da Toma Gibanica nije ubijen, da je ranjen, kao i da je ubijen noćni čuvar Jovan Aleksić.

Sutradan sam to pročitao i u novinama. Drugo pucanje, druga greška. Troje nedužnih ljudi sam ubio, pričao je Nikolić inspektorima…

Od Bojovića za sve to vrijeme nije dobio ni dinara…

– Poslao mi je samo 5.000 maraka poslije ubistva Anđelića i Vujovića. Rekao je: “Pogrešio si. Ubio si pogrešne ljude. Ne mogu da plaćam tvoje greške”.

Tih 5.000 maraka su samo pokrili troškove, za iznajmljivanje vozila, gorivo, stan, izviđanje…

Ali pozivi iz Kejptauna su se nastavili…

Toma Gibanica u toj pucnjavi u kafiću “Montana” teško ranjen, i prebačen je u Beograd.

Bojović u razgovorima sa mnom prvo tražio da idem na VMA, i posmatram ko dolazi kod Tome u posjetu.

Onda je tražio da ubijem Tomu u bolničkom krevetu. Rekao je da će mi obezbijediti kalašnjikov sa prigušivačem i da mogu slobodno da pucam u Tomu jer je bolnica puna vojnika, ranjenika sa ratišta, nikome ne bih bio sumnjiv.

Išao sam na VMA sa Ninićem, da gledamo ko dolazi kod Tome.

Onda je Bojović tražio da postavimo eksploziv kod VMA i pobijemo te ljude koji dolaze kod Tome…

Nisam mogao…

Onda se Toma opravio, vratio u Čačak.

Jednom prilikom sam bio tamo. Toma me je primijetio. Jurio me je da me ubije, ali sam uspio da pobkegnem, pričao je Nikolić.

Onda se pritajio u Beogradu. Ali Bojović nije prestajao da ga zove. Tražio je od njega da završi posao…

(peti nastavak ide narednog dana)

(Kurir.rs/Ekspress/Tamara Marković- Subota/Foto: Profimedia)