IBALKAN

Vaše Pravo, Vaš Portal

Šefka Begović Ličina: FIKNU MI PAMET

-Alo, alo!!! Beha, ovde Miza! Čuješ li meee?

-Eneh, otkud ti, Mizo? Hej što me obradova. Šta činiš, dina ti?

-Valha Beha, od sinoj se misljim da te zovnem, da vidim kako tavoriš u ova’ kućni pritvor? Eneh, moja Beho, šta ti činim. Po ovoj kući ka’ mahnita havrljam i obrćem se ka brez pameti. Niđe smirke. A ti, kako si?

Eh, moja Mizo, kako sam, ka’ jadi. Po vazdanile krepavam ali isto tako i ujdurisavama ovome roblju, tabljaile him prinosim,ka’da mi je dvades’ godina. Dina mi, ovijem mojim ova’ pritvor doš’o ka’ majci u srce. Čim čuše naredbu, snaha, sin i unučad se odma’ zatarabiše u sobe, demek da nas stare sačuvaju i tamo da radu i uču na kompjuter. Izljegnu se i u kuhinju sam’ kad treba nagotovo da jedu,nas dvoje starija se tad odma’ izmaknemo u drugu sobu.Do juče su mi sin i snaha kukali što radu od sedam ujutru do do četiri popodne, na sva usta rezilili poslodavce, a sad iz sobe ne izlazu do iza pet. Viču, radu prekovremeno. Čuješ iz kuće radu prekovremeno? Lažu, no him tamo lakše, boju se da ćemo ih ovamo zapovidet da šta učinu.

– Beha, a šta ti čini čovek? Kako sa njim prtiš?

-Šta činim i kako jadim? Moja Mizo,kako su nam ova’ kućni pritvor naredili, on dibidus pohavet’o. Groba mi, pun je džina ka’ šiše. Povazdan prska ali da i dezinfikuje kuću. Cijela nam kuća kisi na alkohol, na domestos, na sirće, na asepsol. Kiselina nam razjede cipacio nameštaj, peca za nos i oči, ervahi, ka’ da si u bojadžinicu, da dihnem ne mogu. Dokon čovek pa trlja, prska ka’ pobesneo.Zar se prep’o ne umre od ove zaraze. Rekoh mu prvi dan: “ Aman, insanu, savi se tune i ne vrti po kući ka muha brez glave. Zaguši me s ovom kiselinom, steglo me u dušnik, jedva pihćem. Ako se ne od ovog hićmeta ne zarazim, duša će mi od kiseline ispanut’. Šta si se prep’o, ne boje se, pretej ćeš i još zadugo ćeš mi jade zapijevat’.“

„ Neće tebe, Beha, ništa bij, ne boj se. Vidiš da žene od ove zaraze manje umiru. Koje ste vi akrepke, ni zaraza na vas neće.

„Ne moreš moja, Mizo, sa njim isprtit’ da su ti zubi od čelika. Ništa gore ni teže nema od dokona čoveka. Hej, koja sam mahnitulja bila što sam mu se ljutila što po vazdan dreždi u kahvu. Da sam ove pameti, dokupila bi još koju stolicu tamo u kahvu da ima što više onija da ga zabaljaju, sam’ da ga maknem iz kuće. Kako se penzionis’o, Allaha mi, nemam medeta od njega. Sve zagleduje, za svaku sitnicu rezili il’ mene, sina, snahu. Te ne velja ovo, te ne velja ono. A sad! Eh, drugo, ono bi šećer i šerbet prema ovome. Sve mi živo po kući iskvasi sa onom pumpicom. Gotovo me kap pogodi, kad juče nazreh kako mi na jedno mesto beše farbu sa komode otr’o. Požalih se Atku, a on i na njega pripali vatru. Jedna glava, hiljadu avaza. Jedva dijete ufati vrata da izbeži iz sobe. Čim se neko na televizor pojavi sa savetima kako treba dezinfikovat kuću, on lati onu bočicu i počne prskat…Onomad, moja Mizo, beše isp’o u bahču, a avlije komšija Ademaga se primače ka našoj ogradi.

„ Šta činiš, Hajrooo! Kako ste? Morete l’…?

“Eh, jadna majko, kad ga on haplaisa: „ Ademaga, odmakni se, odmakni! Ne primiči mi se ka ogradi!!!“

Grdan čovek stade ka’ ukopan, Ja se s terase ibretim i bogme se podobro zasramih. Koliko nam je dobar ta’ komšija, a on ga tako odjedama sikterisa. Sahat je posle prsk’o ogradu i trljo kvaku na kapidžik. Hej, duše mi, pamet je pomerio. Posle me zva Ademaginica da me pita kako mi je čovek.

Kaže mi : „ Beše se Ademaga iskid’o i misli da je Hajradinagi malo pamet fiknula.

“Eto, brez ni te ni ove sam sebe turi falinku da nije u svu pamet. Pročuće se po čaršiji i to mu niko više ne skinu.

-Ada, Beha, to ti je zlatno prema mom halu sa ovim mojih bahsuzom. Dokon i samo u mene tatri i prati me šta činim, đe ću, kud ću. Prikrpio mi se uz zapregu ka’ mačak na džigericu. Malo, malo, pa mi podigne kapak i viri u tendžeru šta kuham. Šta goj vidi, on prigovara: „ A što nisi šta drugo turila ? A ene, hoće varivo da ti zagori, doturi mu vode. Što ti je ovo ovako masno, a presolila si, a ovo ti nekuhano…

“Veruješ li sam’ što mi pamet nije od njega fiknula. Ada, svakad sam mrzela čoveka sitničara i ja baš na njega natrnta’. Ponekad mi se dolazi da onu tendžeru zafljačim u bahču, pa fimanilja. Ne mogu da pretrpim, no mu viknem:

Čitaj još:   Vic dana Sjede za stolom tri firauna na Čaršiji i hvale se jedan drugom...

„ Nije ti ovo aščinica, jadan ne bio. Vidiš li, od ove zaraze svijema gori pod noge, a ti tu zatrakuješ šta ćeš jes’ i kako ti je. Nej ostat gladan, ne brini.“Ja danas uzela da gulim kompir, a on me iza paravana viri :

„Mizo, guli ta kompir malo potanje, nek ti potraje, nema ko ići na kvantašku pijacu da ti kupi drugi džak.“

„ Kako da ga gulim tanje kad si mi uz’o džak sa pola truhlija kompira? Kako ne vide da su ovak’i? Bil ’ ti ćorav?“

„ Eneh, ne mogu se ja zavuj u džak da znam kak’i su kompiri unutra. Spolja bijahu lijepi.“

„Jes, jes, nakupci turaju sulendar u sredinu džaka, pa tu napeljaju otpad, a okolo naredaju one zdrave. E, zato nas je danas snaš’o ova ukubet. Moj rahmetli babo, da mu Allah da Džennet, bio je trgovac, ali bi mu balandža svaki put pretegla za koji dek više, samo da se o nekog ne oharami. E, bogme, mi smo, beli, odnjevljeni sa halal nafakom, a jok ka’ ovi danas…

-Ada, tebe je Mizo lakše, ti sama sa čovekom, a nas o’de šestoro. Jes’ da me fata huja na snahu što neće rukom šta da pipne, ali mi je ova’ stari najcrnji. Prvi dan, haman akšam, a snahe iz sobe nema. Pitam unuče: „ Jel’ ti živa majka? Šta čini tamo?

„„ Oprala kosu i sad lakira nokte“Aha, more hanka tamo da se frizira lakira, kad joj Beha hizmećarka tura jelo i sve namiruje. Ada, za vraga, onomad napunih šes’et i pet godina, te ne smijem napolje, a duše mi, da nije zabrane , sad bih fiknula do Paričkog brda da gore vazdan halijedam, pa o’de nek skaču kol’ko him volja i ova’ stari nek’ prska po kući, nek činu šta him je volja. A moja Mizo, svi mi jedu ka’ vukovi. Najes’ hi ne mogu. Ja taman otarasi doručak, operem sudove, izglancam sudoperu i reko’ da malo dahnem, a deca ka’ miševi proviru kroz vrata:

„ Nana, pitaju mama i baba u kol’ko će sati bit ručak da napravu pauzu? “Ne daju mi dekik sednut, nit da mi se sudopera malo suhne. Jedan dan sam nalijepila traku na ona’ prolaz iz dnevne sobe ka niši. Preteklo mi te trake iza krečenja, te je ja razvukoh, baš ka’ ono policija, ne bilo promijenjeno, kad obilježi neki nesretan slučaj. Ada, čuvala sam je cijelelo jutro da mi je ko ne skine. Ne mogu dalje, duše mi babove. Kad uveče legnem, ta’ vakat ne mogu zaspat. Brehću mi tabani ka’ da mi je u njih smehćen mravinjak, bolju me koljena, trnu mi pete, vrat mi se ušinuo, sve mi rasklimatano, al’ koga briga za to.

Tegli Beha, dok ne krepaš!Eh, jadna što cio vijek bih mahnita i kupovah one džidže po kući. Te duple zavese, tepihe, ćebad, servize, nekaku a to je nepotrebnu tarakovinu. Da sam te pare skupljala sad bi imala da kupim jednu garsonjericu i izmakla se od ovoga tereta. Sa ovo moje penzijice živela bi ka’ kraljica. Ada, ukabulila bi da u rahatluku drugi dan kompir jedem, bilo bi mi slatko. A ovi moji bi se popodigli da sebe hizmet činu, a ova moj nek bi posle prsk’’o i sokak ako mu je ćeif. E, ali Mizo, pamet dođe u staros’ kad je sve kasno.

-E, vala si Beha, u pravu. U mlados’ sve mogaše da se trpi i bogme smo svašta predeverale, al’ sad se ni za šta nema živaca. U jade ovoga moga ne odnese sutara u Nemačku kod dece. Taman se sprem’o da ide, ali ga ova bijes spriječi. Hej, što bi bila rahat, majko mila. E, bogme tamo snahi ne bi vireo u tendžeru, no bi jeo šta mu goj turi.

Čitaj još:   Sašu Popovića, okupirali carinici na hrvatskoj granici

Gledala sam kad bi mu za doručak prinijela na tanjir jednu viršlu, parčence onoga tvrdog kačkavalja komatić hljeba, a on jede i šuti.Ni kvrknut. A mene ovamo dušu vadi na pamuk ako mi samo malo pita priplane. Nemadoh kud u rod, a bogme sam ga trebala davno ostavit. No, odrekoh se babovine, pa kud ću, sem na džadu. Dvije mi snaške dobiše sve nagotovo i kuću i imanje, a ja ni perper. Od kad sam se rodila, majka mi je kljucala u glavu da je proklet miraz koji odiva uzme rodu. Te ja u sud sve prepisah dvojici braće. Snaške calakale, inatile se i čeputale moju babovinu kada je njihna rođena. A ni jedna iz roda ni jedan končić nije donijela. Svojim devojkama sad dijelu moju babovinu. Tu skoro jednu čuh kako reče: “ Eneh, ja ću jednako da danem i sinu i šćerkama.

“Mudre, bogomi, a mene, jedihnici, od babovine ne pripade ni trun. Ove današnje devojke pametne. Razabraše šta u Kur’anu piše, šta je Allah odredio, da ženskom detetu pripada jedna trećina babovine, pa svaka sebe oceputi dio. Jako je. Mi, što dadosmo svoje hise, da nam ne zna ko? Jok vala, ni braća, ni snahe, ni bratska deca. A ono što sam him hekter zemlje poklonila, sad mi ne bi bio bilo višak , no bi tu namešćila malo kućice da se izmaknem od ovog ukubeta.

-E, moja, Mizo, što bi rekli stari „Kasno pamet dođe u glavu “. E, zato ću ja mojim devojkama od one naše zemlje otcijepit po jedan plac za kuću. Brat hi ne traga, te ne traga, ka dale mu hise, ka nedale. Ne obilazi hi, sem bajramom ka bir jabana. E, zato nam je Allah poslao ovu opomenu. Niko svoga ne gleda, no svak svoju sviđa.

– Beha, evo ga ona’ moj opet sa onom pumpicom i prska po sobi. Aman, došlo mi je od njega da nataknem namčicu na grlo, neuzubillah.

-Ada, bre, insanu , savi se tu. Nismo mi zerzevat u staklenik da nas prskaš svakija pola sahata. Ako ne umrem od ove zaraze, od ovija otrova hoću sigurno. Evo, počela sam kašljat ka’ od zaduhe.

-Vala, Mizo, i kad sam te uz’o bila si taka duhljiva i prevegarena ka’ pritka. Nisu ti se imale dimije našta držat, no ti moja majka ispod dimija i eteka oblačila tumajlije.

-Pa kad sam bila taka što me begenisa i isprosi?

-Imala si lijepu crnu kosu. E, to me prevari. A ene, sad kako se ne farbaš, pobijeljela si ka’ ofca.

-Vala neka imam kose, pa nek je i pobijeljela. Čim ova’ ukubet prođe, ofarbaću se. Šućur što mi glava nije brez kose ka’ tebe i nek mi se, ka’ tebe tako ne sjaji k’a demirlija tepsija.

– E, Mizehanko, gledniji sam od tebe, kolko ćeš rej. Ene, kako si se tune zgurila ka’ gudalo.

-Čuješ li ti ovoga arsuza, Beha? Dina ti, dadni mi ključ od one vaše vikendice da idem da se kultarisavam od ovoga starog tersaća.

– Mizo, daću ti ključ, ali Allaha mi dolje ti ništa ne valja. Tamo u nju ima dosta nema, nije namireno, ima i miša…-

Nek ima i akrepa, sam da se od njega maknem, da prodišem i sačuvam ovo malo pameti dok je još imam, da mi ne fikne…

http://ibalkan.net

Priča iz Sandžaka: ” INADŽIJA”

….Sva izlomljena od sinoćnjih košmara, Minka je cijelog dana strepila Read more

PONOSNI SANDŽAKU MOJ

Iako je u deveratu grad moj, ponosna sam.Ponosna na Novi Read more

BAJRAMSKI NASIHAT

Nebo iznad Gazilara, crnilo se od jata vrana, čije je Read more

Istinita priča iz Sandžaka: SELAM ZA DŽENET

Dok je napolju puhao oštri sjeverac i suhi snijeg nanosio Read more