LjUBOMIR Filipović: Ko su Sada Udbaši i Doušnici? (foto)

Dobro jutro! Zašto su odjednom utihnuli pozivi nekadašnjih opozicionara, a sadašnjih vlastodržaca, da se otvore doisijei Službe? Da li ćemo ikad saznati ko je za potrebe bezbjednosnih organa uhodio i uhodi kolege, rođake, kumove i prijatelje?

Ne zaboravite da se priključite našoj Viber zajednici u kojoj dijelimo informacije u realnom vremenu i direktno odgovaramo na vaša pitanja.

Ko su sada udbaši i doušnici?

Jedna od najčešćih diskreditacija u Crnoj Gori je da se za nekog kaže da je špijun. U lažnoj antiautoritarnoj kulturi se išlo toliko daleko da su se kovale izreke u kojima otac sinu govori “budi narkoman, samo nemoj da budeš špijun”. A špijuna je bilo svuda.

U zemlji u kojoj je komunistički režim imao najviše posla nakon 1948. dosta se ljudi slomilo i sarađivalo. Ko god misli da su Jugoslavija i SR Crna Gora bile nekakav socijalistički raj, neka ponovo odgledaju “U ime naroda” Živka Nikolića.

Obično komunizam kritikuju oni kojima je komunizam nešto uzeo. Mojima nije ništa. Naprotiv, đedu mi je dao mogućnost za emancipaciju i obrazovanje. Kao mlađi brat bjelopavlićkog partizana, i sestrić visokog funkcionera, imao je sve uslove– završio je učiteljsku školu u Sarajevu, a onda bio i u Sremskoj Kamenici na obuci za milicionera.

Prvi radni zadaci su mu bili obračuni sa ostacima saradnika okupatora po śeveru Crne Gore. Nakon toga se sa babom nastanio u Budvi, đe je bio milicioner i dočekao penziju.

Đed je dakle nosio uniformu. Nije bio poštar, fudbaler, recepcioner koji je imao tajne zadatke. Ipak, to ne smeta mnogima da pod anonimnim šiframa pišu “unuk špijuna” i slično. Iako je paradoksalno da to vjerovatno pišu neki koji su kod đeda dolazili da špijaju svoje rođake, kumove i prijatelje. I to za neke sitne stvari.

Zašto ovo pišem? Prije neki dan je ministar unutrašnjih poslova pokušao da diskredituje novinare Pobjede koji su objavili da je šef njegovog obezbjeđenja nasilnik. Postoji i snimak kada bezočno tuče čovjeka koji leži na zemlji. Ministar je rekao nešto tipa “ne diluje taj policajac drogu, i nije tukao bilo koga”.

Što će reći da ministar relativizuje nasilje i odobrava prekomjernu upotrebu sile za određene slučajeve. Zamislite da je neko od političara bivše vlasti relativizovao nasilje policajaca nad Mijom Martinovićem. Da je pravdao nasilje nad članovima Demokrata među kojima je bilo bezbjednosno-interesantnih lica.

Kako se uloge lako zamijene dolaskom na vlast. Tu je ministar pomenuo još nešto. Pomenuo je kodno ime nekog od novinara. Kodna imena se obično daju doušnicima i saradnicima službe bezbjednosti. Jedan prijatelj je imao izreku za Budvu tokom osamdesetih: “ni manjega grada, ni više kodnih imena”.

Interesantno je što se to više ne pominje. Medojević je prednjačio u zahtjevima da se objave liste saradnika službi kako je to urađeno u Poljskoj, Bugarskoj, Rumuniji. Na prostoru bivše Jugoslavije tišina. Niko ne traži ništa. Ućutala i naša bivša opozicija kada su došli na vlast. Od graktanja da se otvore liste ne čujemo ništa više. Što se u međuvremenu desilo? Da nisu na tim listama saradnika službe slučajno našli očeve i đedove?

Toliko za danas i za ovu neđelju. Ugodan vikend želimo. Čitamo se ponovo u poneđeljak.

S poštovanjem,
Ljubomir Filipović, analitičar i kolumnista CdM-a

(Mišljenja i stavovi autora kolumni nisu nužno stavovi redakcije CdM-a)

izvor: cdm.me