DRAGAN Veselinov: POGLED SA STRANE- Da li su Crnogorci i Srbi rasisti? (foto)

Kod nas, u pravoslavnim krugovima, nezamislivo je da žene budu vladike iako muški biskupi nose žensku titulu „vladika“, nekadašnjih igumanija. I još je manje zamislivo da religiozne žene postave pitanje – kako muška religija, koju je stvorio bijelac Isus Hrist, može da se oslobodi od bijelog rasizma, patrijarhalizma i nacionalne dominacije jednog pravoslavnog naroda nad drugim…

PODGORICA: Crna Gora, Kolumne, vijesti, četvtrak, 04, 04. 2024… 00: 12…DRAGAN Veselinov: POGLED SA STRANE- Da li su Crnogorci i Srbi rasisti? (foto)

Da li smo mi, Crnogorci i Srbi, rasisti? Ma hajdete, otkud nam to, naravno da nismo rasisti. Ipak, da priznamo, možda smo bar malo belji od drugih, ali svakako ne od evropskih belaca, već od onih manje belih ili nikako belih iz Afrike, Azije i Latinske Amerike? Dobro, de, jesmo belci, ali rasisti nismo. A šta smo onda, da li smo nacionalisti?

E, to već jesmo, i šta onda – a ko u Evropi nije nacionalista, bar malo? A da li smo patrijarhalci? Aha, to već jesmo, ali ne više od trenutka kada zbog nas Crnogorke abortiraju videvši na ultrazvuku ženski fetus.

A da li bismo dali ženama da budu sveštenici, popovi? Sačuvaj nas bože od toga, zar žena da nas uči poobožavanju, u kojoj to religiji boginja vodi društvo u sreću!? Istina je to, još takva religija nije izmišljena, ali to nije razlog da postojeće religije ne ostavimo.

A, to već ne bi moglo, to muž-krstonosac neće, već će reći ovo: ako se ženi ne dopada među nama, ovakvima kakvi smo, neka ide u manastir.

Hm, to već nesrećnice rade vekovima, i samo one znaju koliko su se time usrećile. A mi ostadosmo nežni muškarci sa njima u ćelijama.

Možda mi nismo rasisti, ali hajde da prvo ispitamo imaju li neki oblici savremenog rasizma i šovinizma dejstvo na nas.

ŠTO JE BIJELA SUPREMATIJA

Ovo je upadljivo: u Evropi se u tradicionalnim crkvama stao širiti među ženama sveštenicama ,,pokret“ protiv belog rasizma i patrijarhalizma. Sveštenice su pokrenule novi talas antirasizma, antinacionalizma i antipatrijarhalizma. I pale su prve žrtve zbog toga.

Dve od tri ćerke Milne Smalman, Biba i Nikol, su izbodene na smrt 2020.godine, u londonskom parku ,,Prijateljstva“- Freyent Country Park, Kingsbury. Milna Smalman je prva crnkinja u istoriji Engleske crkve izabrana za sveštenika sa pravom propovedi, ona je arhiđakon.

Ćerke joj je ubio satanista u jutarnjim časovima u parku u kojem su prethodne večeri slavile Bibin rođendan. Devetnaestogodišnjem satanističkom mladiću je demon Lucifuge Rofokal obećao novac. Svojom krvlju je mladić potpisao ugovor sa njim.

Engleze malo šta od takvih bizarnosti može da iznenadi, i stoga nije to ono što je pokrenulo skandal u policiji i serijskom otpuštanju policajaca iz službe, već ovo: nadležne bele policajke su se nasmejane slikale pored tela ubijenih crnih žena i fotografije objavile na WhatsApp. Drugih šestoro policijskih službenika ih je štitilo ćutnjom. Osuđene su na dve godine i devet meseci zatvora.

Dvije od tri ćerke Milne Smalman, Biba i Nikol su izbodene na smrt 2020. godine u londonskom parku ,,prijateljstva“ – Freyent Country Park, Kingsbury. Milna Smalman je prva crnkinja u istoriji Engleske crkve, izabrana za sveštenika sa pravom propovedi, ona je arhiđakon. Ćerke joj je ubio satanista u jutarnjim časovima u parku u kojem su prethodne večeri slavile Bibin rođendan

Šefica cele londonske policije Kresida Dik sa titulom ,,dame“ je zbog toga podnela ostavku 2022. godine, iako je kao deklarisana lezbejka uživala poštovanje u manjinskim i progresivnim krugovima. Ona je istakla da ,,Metropoliten (londonska oblast) nije slobodan od diskriminacije, rasizma i pristrasnosti . Oduvek sam to priznavala i sada to činim“.

Njene reči se odnose i na činjenicu da su godinu pre toga, u 2021. godini, na velikom bdenju u znak sećanja na rasistički zločin u parku, glavni predstavnici države bili londonski gradonačelnik, poreklom Pakistanac Sadik Kan i dvoje crnih visokih državnih službenika – jedna žena je bila poslanica Laburističke partije, a muškarac je bio laburistički poslanik i ministar spoljnih poslova u senci. Belaca tog ranga nije bilo na bdenju, ali je – belaca bilo.

Sve ovo bi kod nas teško moglo da se dogodi. Mi nemamo žene sveštenice u Crnoj Gori i Srbiji, sem u Vojvodini kod protestanata. A nemamo ni crnog stanovništva. Lezbejku u Srbiji u vlasti imamo, ali ona ne može nikoga da uhapsi s obzirom na svog Oskara koji to jedini može.

Da li smo zbog toga imuni na anomalije svojih socijalnih diskriminacija i postali srećni ljudi?

AFRIČKE KIKICE PROTIV BIJELIH FRIZURA

Pre pet nedelja je u Teksasu, 22. februara 2024. godine, lokalni sud u Hjustonu presudio da crni mladić ne može na fakultetu da nosi afričke dugačke kikice kao oblik tradicionalne frizure mnogih Afrikanaca.

Fakultet se zove The Barbers Hill Independent School District u okrugu Hjuston, u mestu Mont Belviu. Mladić nosi one kikice koje će širom sveta proslaviti slavni rege pevači Bob Marli, Piter Toš, Gregori Ajzaks, Denis Braun i mnogi drugi umetnici.

Ovo se dogodilo uprkos tome što je u Teksasu 2019. godine pokrenuto masovno potpisivanje peticije za donošenje antidiskriminacionog zakona u kulturi pod nazivom CROWN Act kojom bi bila zabranjena diskriminacija u prosvetnim i drugim ustanovama po osnovu frizura. Ta se peticija i sada potpisuje, već u oko 20 država. Ovom tekstu peticije je pružila pomoć i čuvena američka kozmetička kuća DOVE koja je dugogodišnji promoter minivala, žene znaju o čemu govorimo.

To nije ništa novo u Americi, jer je zabrana nošenja afričkih frizura deo dugogodišnje prakse na mnogim univerzitetima i školama. Tu zabranu prate i druge zabrane, poput zabrane crnačkog govora tela, crnačkog slenga, crnačke odeće za decu i odrasle – sve do i samog prisustva crnaca na pojedinim mestima. Cilj svih tih zabrana je nasilna asimilacija crnaca i nebelačkih manjina u belu proevropsko-američku kulturu.

Šta je belačka kultura? To je bilo koji etičko-estetski oblik narodnog života koji normama određuju belci bez učešća crnog i ,,obojenog“ stanovništva. Kako odvojenog belog glasačkog tela od ostalog tela nema, i kako belci ni najmanje nisu jedinstveni u propagandi rasizma i kultur-šovinizma, onda se premoć bele suprematije odvija strogo lokalno, a lokalno se i poništava – ako su sudovi progresivne konstitucije.

ŠOK NA UNIVERZITETU U BERKLIJU

Ali znate šta nas je kod toga posebno pogodilo? To je dojučerašnja zabrana crncima na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju da uđu na univerzitet sa afričkim kikicama, koje im pokrivaju uši, koje im padaju kao kikaste šiške preko čela ili im je kosa kockasto šišana iznad ušiju i na temenu.

Tamo se Džimi Hendriks, Bitlsi i Roling Stonsi iz šezdesetih godina prošlog veka ne bi mogli upisati na prvu godinu studija sve do 2019. godine kada je guverner Kalifornije potpisao zakon Crown Act kojim se zabranjuje diskriminacija ljudi po osnovu frizura: i to dugačke sitno upletene afričke kike (postale popularne i kod naših devojaka), takve iste kratke kike koje se okružno spuštaju po celoj glavi i takve iste venčaste kike na temenu glave.

Ali na Berkli se ne bi mogli upisati ni stari egipatski Kopti, Acteci, lepi Minojci sa Krita, persijski Skiti i drugi. Belački dres kod bi ih eliminisao.

Zakon se bavi dozvoljenim frizurama? Kod nas ne, ali je nama u Jugoslaviji bilo nemoguće da tokom rane bitlmanije šezdesetih godina prošlog veka u provincijama nosimo dugačku kosu. Milicija bi nas ponekad terala i kod berberina na šišanje. U gimnaziju nismo mogli ući sa modernim dugokosim frizurama.

Brzo se od toga odustalo. Rok muzika je bila na strani levice, Bitlsi su u pesmi zavitlavali britanskog premijera Harolda Vilsona i ministra spoljnih poslova Edvarda Hita.

ŠTO JE SMIJEŠNO-TUŽNO U AMERICI

Zvuči nam to smešno za Ameriku?

Da, smešno jeste ako se sa tugom setite da je: hipi pokret stvoren šezdesetih godina prošlog veka na Berkliju (i San Francisku) velikom političkom i kulturnom pobunom studenata i profesora protiv rata u Vijetnamu; da su studenti Berklija podržavali antirasističke Crne pantere; da su još pedesetih godina prošlog veka slomili politiku kompanije hotela ,,Šeraton“…

Zbog diskriminacije crnih gostiju i zaposlenih; da su tada ustali protiv obaveze profesora da polažu zakletvu da nisu komunisti; da su učestvovali u odbrani ljudskih prava i branili su na stotine uhapšenih kolega od policijske brutalnosti i sudskih manipulacija; da su razvili civilni otpor antinomijanizam- otpor nemoralnim religijskim i civilnim normama i odbili nepravedne zakone; da su snažno podržali profesionalnu emancipaciju žena i doprineli seksualnoj revoluciji…

Da su uklonili zabranu slobode političkog govora i socijalne kritike unutar univerzitetskog kampusa; da su učestvovali u kreaciji nove vesele cvetne mode i frizura; da su iznudili jeftine troškove boravka studenata na univerzitetu – za sve studente; da su ustali protiv smrtne kazne; da su ustali protiv kolonijalizma; da su zahtevali obustavu politike hladnog rata i nuklearnog razoružavanja…

I da su nadahnuli brojne hipi umetnike, književnike i rok muzičare da stvore nezaboravna dostignuća poput Džoan Baez, Kridens Klirvoter Rivajval i Džeferson Aeroplejn.

Od tada do danas nije ih prevazišao po globalnom uticaju nijedan univerzitet na svetu i nema nijednog univerziteta o čijim je studentskim pokretima snimljeno toliko dokumentarnih i drugih filmova kao što je to svojim „revolucijama“ zaveštao Berkli. A Berkli je gotovo duplo manji od Podgorice.

I do juče se, posle studentskih revolucija, tamošnji rektor univerziteta obrušio na to da zabranjuje crncima da nose frizure iz svoje rodne Afrike i zapao je u belački suprematizam. Vratio je Kalifornijski univerzitet na doba od pre Drugog svetskog rata, iako je Berkli jedan od najprogresivnijih gradova u Americi.

REKTOR UNIVERZITETA U PODGORICI

A kako stoje stvari sa rektorom Univerziteta u Podgorici; tu za sada nema rasnih podela, ali navodno nema ni nacionalnih podela?

Činjenice nagoveštavaju drugačije. Možda će tu zbog toga ipak biti nekih sličnosti između Berklija i Podgorice: biskup Džordž Berkli je u 18. veku bio protiv slobodnih mislilaca i bio je apologeta prošlosti. I tvrdio je da sto i stolica ne postoje, već da su one samo naše pojmovne zamisli. Pretpostavljamo da to nijedan naš rektor koji udobno sedi u univerzitetskoj odaji neće reći, ipak je on pre naučnik nego maštar ludosti.

Da li je tako? A srpski kolonijalni i crkveni nacionalizam – da li je i on samo pojam ili i materijalna praksa? Šta kaže sekularni rektor?

NASTUP ANGLIKANSKIH BISKUPINJA I LUTERANKINJA

Kod nas, u pravoslavnim krugovima, je nezamislivo da žene budu vladike iako muški biskupi nose žensku titulu „vladika“, nekadašnjih igumanija. I još je manje zamislivo da religiozne žene postave pitanje kako muška religija koju je stvorio belac Isus Hrist može da se oslobodi od belog rasizma, patrijarhalizma i nacionalne dominacije jednog pravoslavnog naroda nad drugim.

U Engleskoj crkvi, koja je liturgijski gotovo rimokatolička, danas ima 25 žena vladika. U Americi Anglikansku crkvu (to je engleska crkva van Engleske) već devet godina vodi biskupinja Katarina Džefers Skori.

U luteranskim crkvama u Danskoj, Norveškoj Švedskoj i Nemačkoj su žene već decenijama biskupi. U poslednjih 25 godina su 42 žene bile biskupi Anglikanske crkve na Novom Zelandu, Svazilendu, Kanadi, Kubi, Australiji, Indiji, Južnoj Africi i Irskoj.

Englesku crkvu su 200 godina od vremena autokefalnosti pod Henrikom Osmim vodile kraljice kao „patrijarsi“. A poslednja kraljica, Elizabeta Druga, je potpisala i prvo naimenovanje žene za biskupa u 2015. godini, to je bila Libi Lejn. To je velika pobeda humanizma nad teologijom suprematije patrijarhalizma u Crkvi.

Možda smo se zbog toga zapitali, da li će doći jedan dan kada će i Crnogorka voditi pravoslavnu crkvu? Juft, samo nam je još to potrebno! Nećemo žene u crkvi? A što se onda molite u bogomolji Mariji iz Magdale, da vam ljubaznom pristrasnošću izađe u susret? Ako ipak do poženstvenja popstva jednog dana dođe, možda će i titula šefa crkve morati da se promeni, od patrijarha do…koga?

Kako će se zvati ženski patrijarh ?

Pomenute biskupinje se ne libe da javno ustaju protiv ideologije bele dominacije i preostalog patrijarhalizma. One su uticale na kenterberijskog nadbiskupa globalne Anglikanske crkve Džastina Velbija da izjavi da je vreme da razmotrimo dalje portretisanje Isusa Hrista kao belca, iako njegovo telo nije simbol njegove božanske brige za sve ljude sveta, već njegov duh. On nema boju. Ipak, ne daju se biskupinje, beli Hrist je predvodio kolonijalizam i svešteničku suprematiju muškaraca.

A kod nas, Hrist danas predvodi osvajački nacionalizam pravoslavnih iz Beograda.

PAPA JE POZVAO BISKUPINJU

Petog februara 2024. godine dogodio se istorijski susret: papa Franja je pozvao englesku anglikansku biskupinju Džoanu Bejli Vels da dođe kod njega u Rim i obrati se njegovom devetočlanom Savetu kardinala. Biskupinja je kazala da je „papa mnogo rizikovao“ sa ovim susretom imajući u vidu veliki otpor u rimskoj crkvi prema ženskoj „sveštenizaciji“.

Papa Franja nije nikada rekao da je naklonjen zavođenju ženskog sveštenstva. On je javno podržavao poljskog papu Jovana Pavla Drugog i njegovo „apostolsko pismo“ iz 1996. godine Ordinatio Sacerdotalis gde je Poljak kazao da katolička crkva ,,nema autoriteta“ da zaređuje žene u sveštenike.

No, papa Franja je tokom svog pontifikata stalno širio veze sa Anglikanskom crkvom i otvarao teme o ženskom sveštenstvu. Džoana Vels je naglasila da je vreme da Rimokatolička crkva razmotri žensko zaređenje na sva tri nivoa: đakona (šegrt), sveštenika sa pravom na propoved (pop jerej) i biskupa (šefa eparhije).

Engleska crkva je to učinila na ovim nivoima 1992. godine i Velsova je papi iznela iskustva koja su potom nastala na celom području Anglikanske crkve u svetu, jer je ona istaknuti službenik uprave ove crkve koja je zadužena za globalan rad i koordinaciju na svim kontinentima.

Petog februara 2024. godine dogodio se istorijski susret: papa Franja je pozvao englesku anglikansku biskupinju Džoanu Bejli Vels da dođe kod njega u Rim i obrati se njegovom devetočlanom Savjetu kardinala. Biskupinja je kazala da je „papa mnogo rizikovao“ sa ovim susretom imajući u vidu veliki otpor u rimskoj crkvi prema ženskoj „sveštenizaciji“

A prvu đakonicu je Anglikanska crkva zaredila još 1941. godine, Kineskinju, u Hong Kongu. Džoana Vels je bila impresionirana što je papa Franja još prošlog oktobra proširio pravo na glasanje u Sinodu u korist laika i žena. Time je uveo verni narod u odlučivanje u Crkvi. To je nazvano „sinodstvom“.

Ovo je u Rimu otišlo daleko ispred sadašnje prakse u Srpskoj pravoslavnoj crkvi gde verni narod nema nikakva institucionalna prava da učestvuje u donošenju odluka Sinoda i vladičanskog Sabora.

To je kod nas nestalo pre više od sto godina, kada je mađarska vlada ukinula vojvođanskom sremsko-karlovačkom patrijarhatu pravo da saziva crkveno-narodne sabore i da na njima bira patrijarha i određuje politiku Crkve.

Ta monopolizacija prava vladika na upravu u naknadnoj beogradskoj Crkvi je opstala i pod Karađorđevićima sa isključivim pravom kralja da bira patrijarha. Posle Drugog svetskog rata je socijalistička vlada ukinula Aleksandrov zakon o Srpskoj pravoslavnoj crkvi iz 1929. godine i u potpunosti prepustila kaluđerima-vladikama da bez učešća naroda i države biraju patrijarha i vode politiku. To je bio maksimum sekularizma u Jugoslaviji.

NEKE OPASNOSTI VREBAJU

Opraštanje od prošlosti ne mora voditi do odbacivanja cele prošlosti. Potiskivanje belog rasizma ne sme poništavati činjenicu da su beli narodi Evrope širili svoju kontinentalnu civilizaciju koja je danas interkontinentalni deo svih lokalnih nasleđa.

Iščupajmo Evropu iz bića savremenih azijskih , afričkih i američkih naroda i vratićemo ih na početno stanje vekovima unazad. Ponekad antirasizam rađa kontrarasizam bivših potlačenih naroda. To se sada događa kod invazije imigranata na Evropu.

Potiskivanje rasizma ne znači i odbacivanje civilizacionih zasluga Evropljana i samostalnih dostignuća nekada kolonizovanih i ugnjetavanih naroda. Oproštaj od rasizma znači odbacivanje mržnje i uobražavanja da genetika bilo koje boje kože donosi biološku intelektualnu prednost. Ako to svi jedni za druge uobraženo mislimo, onda smo mi majmuni.

Ovom stavu su nas učili stari filozofi poput Hegela i sam Marks kada je kapitalizmu odao civilizacionu etapnu počast.

Opraštanje od patrijarhata u Crkvi ne znači i poništavanje njenog prava na opstanak, niti znači uništavanje verske civilizacije i istorijskog doprinosa Crkve u razvoju teologije, filozofije, etike i sakralne umetnosti. I isto tako, opraštanje od srpskog crkvenog nacionalizma i ratovanja ne znači i brisanje doprinosa Crkve u razvoju humanizma i očuvanja narodne zbijenosti kada drugih ustanova reda i normi i jeste i nije bilo. Mi ne miniramo crkve, ne spaljujemo ikone, ne trgamo „svete“ knjige, i ne osuđujemo sveštenike na rad u kamenolomu.

Mi, Crnogorci i Srbi, rasisti u srcu nismo, niti smo za evropski belački rasizam odgovorni, a kad-tad će doći dan i kada nećemo biti nacionalisti, ni zadrti patrijarhalci. I doći će dan kada će i žene u ime Hrista svih boja držati vernicima pridike u crkvi.

izvor Pobjeda.me