Šefka Begović Ličina- NIKO K’O MAJKA

Naša Pazarka Osmanaginicaa, odavno je prešla devetu deceniju života, čije godine od ukućana niko nije smio pomenuti.

Iako, za svoje godine dobrog zdravlja i bistrog uma, ipak je bila malo nemoćna i vezana za postelju.

U kući je živjela sa Džemkom, ćerkom šezdesetogodišnjakinom, udovicom bez evlada, koja ju je pazila kao malo vode na dlanu.
Jednom kada se Džemka malo razboljela od gripa, pozva brata Sulja u sobu i poče nešto da mu šapuće:

-Burazere, smrt ne ide sa mehterama, pa insan ne zna kada će umrijet. Od riječi ništa bit neće i zato upamti što ću sad reć. Ja mogu zamrknut, a ne osvanut. Kako nemam evlada, ni kog bližeg od tebe, da ti ovo naručim i u amanet ostavim. Kupila sam svu opremu za mejta, ostavila pare za ukopninu, za mevljud i za nišane. Tebi ostavljam u amanet da to sve iza mene obaviš pod naški, kako je i adet.

– Haj, neka toga sad Džemka, dina ti. Čim kahneš i lijek te ufati harmija, ti naručuješ ka smrtnik na zadnjem izdisaju. Niko nije ost’o na zemlju neukopan, svakom se našlo neko čare, pa će tako i nama svima.

-Ada, ja ti samo napominjem da znaš, nije zgorega. Mlađi si, pa ako bide po redu, ti ćeš mene prvi ispratiti i zato hoću da znaš đe sam ostavila pare i ostalo, da ne tuhate po kući i kidate se što vam nijesam naručila.

Osluškujući sina i kćer šta šapuću, Osmanaginica se polahko sa kreveta popridiže, sklanjajući šamiju načulji uši, ljutito drmnu slušni aparat, obrisa mu bateriju perom šamije, pojačava mu ton, pišti joj u uho, svu je trese i nervira što ne čuje kćer šta to krišom šapće sinu joj.

– Suljo, Allaha ti, šta ti to od maloprije na uho tamunja ta devojka?

– Ada, ništa majko, Džemka ka Džemka, dokona nešto tatrlja.

-Pa reknite mi, šta krijete od mene? Šta od maloprije natiho muhabetite?

-Nije majko ništa strašno, ni kriveno. Nemo’ brinut.

-Pa da čujem šta je. Šta krijete od majke nijesam dušmanka.

– Ada, Džemka ako kihne, pomisli putnik je za groblje, pa ostavlja amanet gdje joj je oprema za mejta i pare za ukopninu, mevljud i nišane. Dokona žena, a strašljiva ka zec, eto to, ništa drugo.

Izlazeći iz sobe,Suljo nervozno mahnu glavom i hrupi vratima.Čim joj sin izađe, Osmanaginca podveza šamiju, drugoj opruži pera niz prsa, ljutito poravna jorganski čaršaf, namrgodi se, pa se skoro drhteći od srdžbe, okrenu ka kćerki:

– A, Džemka, jazuk ti bilo! Tako se majka poštuje i od majke sve krije, jel de? Ostavljaš amanet slinavčetu od pedeset godina, a majku preskačeš, je li? A ko bi ti to sve bolje otalj’o od majke i serbes te opremio? Desetine sam mejtova opremila i svi su mi pod pokrovom dvoreli ka neveste, a da ne opremim tebe, moj drob? Nemaš povjerenja u majku?

Kamen ti u usta sa Suljom, da ti kamen u usta. On od one njegove akrepne žene ne zna kako mu je ime i na koji je svijet, a ne da tebe oprema i isprati. Čim preseliš, tebe će zaboravit ka lanski snijeg. On će onoj iblzači u dekik morat kupit u radnju novu haljinu i papuče za hatar, da se persona prinovi i da se, pred svijetom umusi, za zaovu demek poruši, kokona zakofrčena.

Zabezeknuta majčinim riječima, Džemka se neprimjetno osmjehnu, okrenuvši ka sudoperi, poče prati suđe. U onom šumu vode, učini joj se da začu majčine riječi

– A, grdnoj mene, sad mi se s pameti ne skida briga kad mi ti umreš, ko će mene hizmetit?.Auh moga kusura…!

Autor: Šefka Begović-Ličina

http://www.ibalkan.net/