Milutin L. Cerović: Američki LUDI MILOJKO

Funkcija predsednika jedne nuklearne sile očigledno ga ne greje dovoljno. Mora i duhovna vlast, pa da čovek zaokruži ambiciju – od Trampa do Pape u samo tri koraka. Sledeća stanica? Bog lično, ili bar galaktički imperator.

Ludilo upravlja svetom. Definitivno.

Uopšte više nije pitanje da li svet vodi neko pametan – nego koliko je lud. Ako mene pitate, svetom danas upravljaju baš oni koji bi nekada imali stalan boravak u ustanovama zatvorenog tipa, po mogućstvu sa dvorištem i stražarom.

Nedavno se aktuelni predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Donald Tramp, obratio medijima sa željom: „Voleo bih da budem i papa!“

Skroman kao i uvek. Čovek već ima atomsku dugmad pod prstima, pola sveta mu kleči pred dolarom, ali ne – fali mu još malo božanskog autoriteta, čisto da upotpuni zbirku moći.

Dakle, funkcija predsednika jedne nuklearne sile očigledno ga ne greje dovoljno. Mora i duhovna vlast, pa da čovek zaokruži ambiciju – od Trampa do Pape u samo tri koraka. Sledeća stanica? Bog lično, ili bar galaktički imperator.

Nekada su ljudi s ovakvim „željama“ završavali u bolnicama kao što su Dobrota, Padinska Skela, Donja Toponica ili Kovin.

Tamo su se lečili razni Napoleon Bonaparte, Luj XIV i ostatak imaginarne elite sa svim zamislivim nameštajem u glavi.

Danas takvi ljudi imaju glasačko telo, PR tim i nuklearni arsenal.

Zamislite samo – preko 80 miliona građana dalo je svoj glas za čoveka koji želi da kombinuje Vatikan i Pentagon. Ako je to izraz kolektivne volje, bojim se da smo odavno prešli granicu satire i tragedije.

Jer nije strašno što po svetu tumaraju milioni sa F-dijagnozom. Strašno je kada takvi vode države, komanduju vojskama i kreiraju svetske politike.

Još je strašnije — kada imaju pristup dugmićima koji mogu da ugase planetu kao stari televizor lampaš.

A lik o kome govorimo? Nije sam. U njegovoj glavi živi čitava skupština ličnosti, a van nje čitava koalicija savetnika sa sličnim pogledima i dijagnozama. Zajedno oblikuju svet u kojem mi pokušavamo da spavamo mirno.

Ali pitanje je: da li ćemo se jednog dana probuditi?

Možda i hoćemo, a možda i nećemo – jer kad sve ode dovraga, verovatno više ni signala neće biti.

Ni za vest, ni za poziv, a ni za oproštaj.

Piše: Milutin L. Cerović

izvor: aktuelno.me