Milutin L. Cerović: KO KOGA DANAS JAŠE?

Kleče vojnici pred suvim granjem. Deci se pušta tamjan uz himnu. Motorna ulja i antifriz se osveštavaju u automobilima. Kućni ljubimci se krste naveliko. Vernici svetom vodom prskaju zamrzivače, menjaju sveće češće nego ulje u kolima, a Crkva nam svima piše mentalni program.

Pola veka života nam prođe, i ništa. Ni reči o crkvi, popovima, slavama, ikonama, tamjanu, krštenjima.

U mojoj kući, u komšiluku, među rodbinom – muk. Kao da religija nije uopšte postojala. Mediji? Pravoslavlje? Patrijarh? Sveti Sava?

Nikada čuo u životu. Crkva je bila muzejski eksponat – nešto što postoji, ali ne učestvuje u javnosti.

Onda dođoše devedesete godine.

Decenija ludila i kolektivnog sunovrata. S raznim krizama i ratovima došla je i invazija na zdrav razum – mitovi, prodavanje magle, epski junaci, nevidljivi svetovi i nepostojeće kosmičke pravde.

Prvo su se pričale šale kako su ljudi nekad jahali popove, pa se i to preokrenulo.

Danas popovi jašu sve – od vernika, preko ateista, do vojske, političara i dece. Da, dece. U vrtiću. U školama. Na vojnim vežbama. Na parastosima, defileima i državnim manifestacijama. Ma popovi svuda!

Kleče vojnici pred suvim granjem. Deci se pušta tamjan uz himnu. Motorna ulja i antifriz se osveštavaju u automobilima. Kućni ljubimci se krste naveliko.

Vernici svetom vodom prskaju zamrzivače, menjaju sveće češće nego ulje u kolima, a Crkva nam svima piše mentalni program.

Ušli smo u mračni deo istorije, pola naroda klikće na QR kodove, druga polovina na mošti nekih nama nepoznatih ljudi.

Jedni pišu softver, drugi prizivaju duhove.

Jedni se školuju u Silicijumskoj dolini, drugi ubeđuju babe da ih je neko urekao i prokleo.

I svi zajedno živimo u istoj državi.

Oni koji se nisu snašli ni u čemu korisnom, postali su glasačka mašinerija, sveštenički auditorijum, patriotski dekor i izborna artiljerija.

Oni nikome ne trebaju – osim kad treba da se glasa.

Tada su nezamenljivi. I tad se ponovo postavlja ono staro pitanje:

Ko koga danas ovde jaše?

Odgovor? Nije stvar vere, ni kulture, ni tradicije. Stvar je u jalovosti.

Kada ljudi koji ništa ne stvaraju, nemaju decu, porodicu, nemaju ideje, nemaju hrabrosti, kriju se iza crnih mantija – onda počnu da “jašu” one koji sve to imaju. Jasno vam je da nije reč o duhovnosti, već o kontaminaciji budućnosti.

I zato, pitanje koje vredi više nego milion evra:

Ko ovde koga jaše, za koga, i zbog čega ?

I ko će, na kraju krajeva, ostati da nosi posledice tog jalovog jahanja

piše: Milutin L. Cerović

izvor: aktuelno.me