DRAGAN Bursać: Srpski svet ne bira sredstva, ali bira neprijatelje– Crna Gora je prva na spisku!

To je ta ista logika koju propagira i Vučić, i Vulin, i Dačić, i Pavićević, i sve njihove avetinjske marionete u Beogradu i po Crnoj Gori. A razlika među njima? Nema je. Jedni nose kokardu, drugi kravatu, treći brendirani sako. Ali svi plešu isti koljački kadril.

Penzioner Milo Đukanović i njegova nepostojeća administracija su “problem”, ali želja za nestankom Crne Gore, neočetnici i glorifikacija ratnih zločinaca – e tu nema nikakvog “problema”. Dapače! Sve je TAČNO onako kako treba biti u srpskom svetu. Bizarni Milivojević, uz more izrečenih gluposti o srBskoj autonomiji u Crnoj Gori, šalje samo još jeda.

Ne postoji nijedna politička garnitura u Srbiji – ni vlast ni opozicija – koja ne sanja o širenju granica, o “vraćanju” fantazmagoričnih teritorija, o istim onim krvavim snovima iz 90-ih. A ako neko misli da je to specifičnost Vučićeve politike, vara se. Ta politika je metastazirala – i desno, i lijevo, i konzervativno, i navodno liberalno. Svi igraju isti folklor. I svi mrze isto – Crnu Goru koja se drznula da bude država, Bosnu i Hercegovinu koja se još ne da raskomadati, Kosovo koje ih je napustilo bez pozdrava.

Najnoviji izliv tog otrova dolazi iz usta Cvijetina Milivojevića. Taj večiti analitičar-apologeta, taj stalni gost desničarskih emisija koje se hrane fašizmom, sada otvoreno traži autonomiju za “srpske krajeve” u Crnoj Gori.

Da, dobro ste pročitali. Autonomiju za Herceg Novi, Sutorinu i Staru Hercegovinu – jer, zaboga, “reciprocitet”! Po tom logičkom blatu, ako Crna Gora priznaje Kosovo, Srbija ima pravo da se iživljava po njenoj teritoriji. Šta je sledeće? Pravo na invaziju ako Crna Gora ne glasa za Vučića?

To je ta ista logika koju propagira i Vučić, i Vulin, i Dačić, i Pavićević, i sve njihove avetinjske marionete u Beogradu i po Crnoj Gori. A razlika među njima? Nema je. Jedni nose kokardu, drugi kravatu, treći brendirani sako. Ali svi plešu isti koljački kadril.

A da ne bude zabune – nije ovo samo Milivojevićeva privatna opsesija. Ovo je državni projekt Srbije. Nazovimo to pravim imenom: takmičenje u mržnji. Srpski šampionat. I u njemu su svi pobjednici.

Kako i ne bi bili, kad na jednoj televiziji zločinac promoviše svoju knjigu, dok mu drugi aplaudiraju, a treći ga nazivaju “čestitim čovekom”. Kad neko kaže da je “pjesnik Karadžić” relevantniji od genocida u Srebrenici. Kad se ideja da su Crnogorci posebna nacija i dalje ismijava u najvišim akademskim i političkim krugovima Srbije.

Sjetimo se i članka iz Aktuelno.me: Srbija se doslovno utrkuje u mržnji prema Crnoj Gori. Opozicija nadjačava vlast u nacionalizmu. Jer, zna se – ko mrzi jače, taj je veći Srbin! A Crna Gora im je glavni fetiš. Jer mala je, jer slobodna je, jer se oduprla. Jer je pokazala da se može biti svoj, pa makar i krvavih koljena. Zato mora pasti.

Zato Milivojević traži autonomiju za Herceg Novi. Zato Draža i dalje visi po zidovima. Zato SPC širi krake. Zato Vulin, taj vlažni san svake diktature, postaje savjetnik srbijanskog faraona. Zato Srbija sanja nestanak Crne Gore.

Zato se i Milo Đukanović, ma koliko bio politički penzioner, satanizuje više nego Karadžić. Jer Đukanović je simbol otpora. Jer, jebo ga Milo, nije pao. Nije poklekao. I to im ne mogu oprostiti.

A što se tiče opozicije – njihovi napadi nisu iskreni bunt protiv Vučićeve tiranije. Oni bi samo istu tiraniju, ali pod svojim uslovima. Još goru, još perfidniju, još dublje ukopanu u nacionalističku kaljužu.

Jer ako je neko poput Miloša Jovanovića “građanska” alternativa, onda vam je jasno da građanska Srbija – kao politički projekt – ne postoji. Postoje samo varijacije istog projekta: Srpski svet. Bio on Šešeljev, Vučićev, Obradovićev, Ilićev ili Milivojevićev – to je sve ista mapa, ista zastava, isti neprijatelj.

A neprijatelj? Crna Gora. Bosna. Kosovo. I svaki čovjek koji ne pristaje da mu drugi kroje granice, identitet i dostojanstvo.

I dok se mi ovdje raspravljamo ko je “veći izdajnik”, oni u Beogradu se takmiče ko je veći mrzitelj. Pa birajmo, regionu, šta ćemo? Hoćemo li kao do sad – ćutati, tražiti razum, natezati se oko “bratskih odnosa”? Ili ćemo konačno reći jasno: NE VIŠE! NIKADA!

Jer ako danas Milivojević traži autonomiju za Herceg Novi, sutra će neki drugi tražiti pripojenje Pljevalja. Prekosutra će ustati i za Trebinje. Onda ćemo, iznenada, opet imati “nerede”, pa “incident”, pa “mirovne snage”, pa referendum. A šta poslije?

Poslije će biti kasno.

Zato, dragi regionu: dok Beograd sanja naše nestanke – mi moramo sanjati naš opstanak. I više od toga: naš život u slobodi. Bez velikosrpskih šapa. Bez reciprociteta koji znači agresiju. Bez još jednog prokletog rata.

A Milivojeviću, Vučniću, Vučiću, Vulinu i ostatku neočetničke falange – neka se takmiče među sobom. U mržnji. U jadu. U laži. Neka im bude. Ali daleko im lijepa kuća.

Bukvalno i figurativno.

Piše: Dragan Bursać

izvor: Plenum.ba