RODİH SE İ OSTADOH SLUGA

https://pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js (adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});

RODİH SE İ OSTADOH SLUGA, jer što bešika zaljulja, to motika zakopa

” Ma ti si ko moja pa ću ti ispričat’ a to što kažeš da ćeš pisat’ moju priču…ma piši ako hoćeš,meni je več dugo sve svedno.Ima to od toga skoro šeset godina.Moja mati do moje trineste rodila osmero djece,a ja najstarija. Sedam cura a osmi se rodi sin. Otac se radovo jer je muško a mati…ma i mati se radovala, zdravom djetetu a uz to je jadna mislila da neće više morat’ rađat’. Ne bilo je stid na oba svjeta.

Bila su to vremena kad je svega bilo malo. I hljeba i cipela a ocu bilo duša u kafanu pa kad dođe kući,gaza u lampi nema, udri po seoskoj zabavi. Pravi djecu. Tako moja sirota mati nakon brata rodi još dvoje ženske i troje muške djece.

Ama ni kašika mi nismo imali dovoljno,pa se jelo na dva na tri puta.Sirotinja prava,nemam ti šta lagat.

Bi to nako pred jesen,mati mi reče da se očešljam lijepo i obučem onu haljinku što sam u crkvu nosila.Poslušah je i krenusmo otac,ona i ja.Jesen rodna ko nikad do tad.Pitat’ nisam smjela…samo sam išla.

Uskoro smo skrenuli u dvorište bogatog seoskog gazde. Ni tad nisam ništa pitala.

Visok, krupan čovjel stade pred nas i pozdravi se sa mojim ocem. Ponudi nas da sjednemo i naredi ženi da iznese rakiju da nas počasti. Ocu to bi drago,on uvijek škrt na osmijehu ,nasmija se ko da je na stolu vidio ne znam ti šta.

Sjedili smo ćutke. Njih dva ispiše po koju i otac se diže da krene.Mati i ja za njim,na šta se ona okrenu, stavi ruku na moje rame i reče, ”ti ćeš ćero ostat ovdje”.

”Eto ti je gazda,dobra je moja Mara,čestita i uredna.Neš’ se pokajat'…a mene samo pogleda i reče ” slušaj gazdu,nemoj da me sramotiš”.

Vidjeh da mu gazda nešto tutnu u ruku i on i mati odoše uz put ne okrečući se.

Tog su me dana moji dali u sluge.

Gazda bio bogat čovjek. Sve što je imo bilo je beskrajno,nemjerivo i golemo.

Dali su mi sobu za sluge. Fina nako ušušna. Čista. Slama u dušeku nova,čista. Ni nalik na onu na kojoj sam spavala sa svojim sestrama i braćom.

Imo je on i ženu i mater. Mater ležala na postelji i deset godina a i žene mu ne bi Bog zna kakvog zdravlja al’ je imala dobru dušu,ko hljeb.

Obe se zvale isto ko i ja.Mara.

Još prvi dan me gazdarica pozva i dade mi cipele i presvlaku. Nije bila nova al’ je bila bolje neg ona koju sam nediljom nosila u crkvu, dok sam bila u oca. Nahrani me lijepo i reče da će mo tek sutra početi sa poslom a da se danas odmorim.

Skupih se na onu slamu u sobi za sluge i zaplakah.Bilo se več dobro smrklo,kad čuh kako mi oca vode kući.Pijanog kao i obično.Pjevao je iz sveg glasa.Tek sad znam da je te noči propio pare koje je od gazde dobio za mene.Nije prošlo dugo i gazda dotetura kući,urlajuči iz sveg glasa dozivao je gazdaricu da mu skine cipele.Nazivao je pogrdnim imenima a najviše mi se u pamet usjeklo da je stalno ponavljo ” jalovka jedna,nerotkinja.Đaba te hranim,ni za čeg’ nisi”.

Drhtala sam od straha a glasa pustit’ nisam smjela.

Sutradan počeh sa radom. Bilo je teško, nije da nije za moje nejake ruke al’ kad mi gazdarica na podne dade da jedem, zaboravih sve muke i napor. Oko podne ,dok sam na bunaru nešto prala , vidjeh kako moje sestre prođoše u školu. Dozivale su me preko tarabe a ja od stida ne podigoh glavu u ne pogledah ih. Bilo me stid mog punog stomaka i cipela na nogama. Bilo me stid što sam u dobu. Sluga jesam bila al’ sita ko nikad u oca.

Čitaj još:   UZ ONU OKO PODNE

Dani su prolazili, posla preko glave, gazdarica svaki dan sve slabija a gazda sve češće pjan.

Dođe i Božić. Gazdarica me pozva k’ sebi u sobu. Dade mi novu haljinku za obuč. Topal vuneni šal i dvije korpe pune svega za pojest. U dlan mi metnu para i reče da ću od sad od nje uvijek dobijat po koju paru. Pohvali me da sam joj dobra, zagrli i poljubi i reče da preko Božića mogu ići kod svojih.

Nije mi bilo teško nositi one teške korpe do roditeljskog doma. Srce je išlo ispred mene. Sva ponosna što ću ih obradovati i nahraniti makar jedan dan, grlila sam sestre , braču, majku. Otac je kao i obično bio pijan.

Provela sam medju svojima dva dana a onda se morala vratiti u ”službu”.

Tamo je sve bilo ko i obično. Stara gazdarica je ječala od bolova u svojo sobi a mlada gazdarica se baš obradovala što me vidi. Pozvala me da sjednem do nje uz vatru i ispitivala me za moje.

Ne prođe malo , začusmo škripu kapije. Ona mi dade znak da brzo idem u svoju sobu. Gazda je opet bio pijan i več sa vrata je urlao ”jalovko i ovaj si Božić živa dočekala i đaba jela, neš’ ti meni još dugo tako”. Čula sam kako je udara al’ nisam smjela ništa progovorit.

Odjednom se pojavio na vratima sobe za sluge i rekao mi da mu idem iz zgrade donijeti rakije. Prebacih šal preko ramena i požurih obaviti to. Zgrada je bila ogromna, mračna prepuna buradi sa rakijom. Teškom mukom ,uz svjetlost lampe,potražh lijevak i flašu da mu nalijem tu prokletinju.T aman krenuh van kad se začuše vrata. Gazda je došao da vidi što sam se tako dugo zadržala. Prišao mi je onako sav smrdljiv po alkoholu. Njegova velika teška ruka se našla na mojim ramenima.

”Ti ćeš mi ga rodit’,onu jalovku više neću đaba hranit, nek je prokleta…”

Sljedeće čega se sječam je mrak , ležala sam na podu u zgradi,moja haljina na pola potrgana. Dodirnuh usne rukom, zgrušana krv iz nosa se mrvila po mom licu. Usne otekle vjerovatno od ugriza, ne sječam se.

Pokrih svoju sramotu,dohvatih šal i pođoh prema bunaru da se operem. Vani je ledilo al’ nigdje više neg u mojoj duši.T e sam noći izgubila obraz i zaledila srce. A tek sam uzela petnestu godinu života.

Sklupčah se jecajući na slamu u sobi za sluge. U neka doba sam čula gazdaricu kako tiho ulazi u sobu. Nježno je dlanom prešla preko mog čela. Osjetila sam kako joj suze padaju po mom licu ali sam se pravila da spavam.T o što mi se desilo, nisam znala šta je. Samo sam znala da je sramota. A sramota se u to doba šutila.

Više nikad nisam digla pogled, više nikad nikog nisam pogledala u oči. Samo noću, kad se sve smiri, dizala sam pogled ka nebu i molila Boga da me uzme.

Godine su prolazile. Svaki dan isti. Gazdina mati ode na onaj svjet a gazdarica leže bolovati. On je trijezan odlazio a pijan dolazio kući. A kad bi rekao da idem donijeti rakije iz zgrade, znala sam šta me čeka. Ali ja nisam imala kome reći. Ja se nisam imala kome žaliti. Rad je bio moj bjeg od svega. Cijeli dan bih radila a noću mrtva umorna padala u postelju. Sem kad je gazda bio ”raspoložen”.

Čitaj još:   Nije to ista Kolinda,ne znamo ko je ona...

Gazdarica je pobolijevala još nekih pet godina. Kad god sam joj pomagala da se okupa stezala me svojim slabašnim rukama i plakala.Te su suze bile molba za oprost al’ ja nikom nisam zamijerala samo nisam mogla oprostiti sebi što onomad kad sam bila sprema umrijeti,nisam sebi i presudila.A l’ eto, nečije sam grijehe morala ispostiti do kraja .

I ispusti dušu ta jadna žena,ode tiho ko što je i živila a on je i mrtvu kleo.Bože i u Boga sam počela da sumnjam onog dana kad je otišla.

Ne prođe malo od sprovoda, gazda dođe kući i reče mi da se spremim idemo u grad. Poslušah naravno ko i do tad. Došli smo u opštinu a on mi reče da mu dam ličnu. Ništa nisam kontala dok ona žena što nam je nešto čitala ne reče da sam ja sad njegova žena.

Nisam vala ni tad digla pogled. Meni to ništa nije značilo. Ja sam bila i ostala Mara sluškinja i kad bi me neko nazvao gazdaricom, nisam se okretala.

A pričalo je selo…pričalo pa se i prošlo.

Ništa se nije promijenilo sem što više nisam spavala u sobi za sluge. Muke su moje ostale iste ako nisu bile i gore. Sreća moja posla je bilo priko glave.

Al’ kako narod kaže,ničija nije do zore sjala. Osjetila sam da pobolijeva al’ ništa nije govorio. Gledala sam danima kako ljudi dolaze i uzajmljuju pare od njega. Zadnjim se trzajima izživljavao na meni ko muškarac a kad je Bogu predavao dušu ničim nije pokazao da ga nešto muči i boli. Tad sam po drugi puta posumnjala u Boga, pa zar da tako lako umre nakon svega što nam je činio. Al’ nije ljudski sudit’ a moje je bilo trpit’.

Umre gazda a ja ni para za saranu nemam. A gazda !!!  Već ranom zorom kravu za priuzu pa na pijacu. Prodam kravu i opremim ga kako spada. Svi mu za dušu pili i gije mu praštali…samo ja,nit pijem nit zborim. Nit imam kome a imala bih šta. Al’ u taj vakat , sramota se šutila.

Od sarane tri dana sjatiše se njegovi. Sestra, sestrići, ‘oće da djele. Čak i matičarku potplatili da rekene na sudu da nikad nismo bili oženjeni. Ma ganjali se sudom i dvi godine.V ele nemam djece pa ni prava nemam.

”Samo da mi dadnu onu zgradu da je zapalim” , mislila sam i dan i noć.

Al’ nisu …

Ni rat joj dohako nije.

I tako ti ja , djete moje evo starim. Ma dišem ja a rađe bi da izdahnem.

Roditelja već dugo nema.I mam dvanestero braće i sestara al’ nemam nikog da mu kažem…

A šta da kažem.

Služila godinama gazdi a cijeli život zloj sudbini. Sluga bila, sluga ostala…a narod misli gazdarica. Možda ja i nisam jalovka… A zgrada stoji…

İz zbirke ”Istinite priče ljudi iz komšiluka” 

Autor: Erna Dervišić

http://www.ibalkan.net/

https://pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js (adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});

Komentariši