PREMIJER VOĐEN STRAHOM OD BOGA: Nestankom Amfilohija, Krivokapić izgubio tlo pod nogama

Aktuelna crnogorska vlada je specifičnost retko viđena u političkoj praksi. S jedne strane propovedaonica, a sa druge islednička katedra, što predstavlja poprilično zapaljivu smesu. Naime, lice koje trenutno obnaša funkciju predsednika vlade, Krivokapić, ne propušta priliku da pridikuje, odnosno popuje iliti zvoca.

Poslednje izjave o čudima koja se dešavaju, silama koje gospodare svetom, “končini“, izuzeću sveštenika od pravnog poretka, nadovezuju se na niz radnji, poput ljubljenja poda ili ruku dečacima, te sve u zbiru ukazuje da se radi o veoma zaplašenom i nesigurnom čoveku.

Pandemija KOVID-a je sigurno pogodovala da se kod njega izrazi ovaj strah, jer je ova izazvala i pandemiju straha kako kaže prof. Podunavac, te je jasnije da nema čoveka koji se ne plaši, kako je primetio Sartr, pa makar bio i premijer.

Potreba da se toliko javno klanja sili u koju veruje, odnosno da javno iskazuje svoju bogobojažljivost, izraz je duboke nesigurnosti i posledično tome, prikrivenog straha od smrti. Nesigurnost je izraz našeg odnosa prema nama samima, ako imamo loše mišljenje o samima sebi, onda smatramo da smo manje vredni, te i manje sigurni u sebe i svoje ja….

…Slučaj Bendžamina Frenklina, izumitelja gromobrana, filozofa, štampara i jednog od očeva osnivača SAD, čiji je lik na novčanici od sto dolara, je primer čoveka koji je svoj smisao nalazio u radu, jer kako piše na njegovom grobu „njegov rad je prevazišao njegovo telo, hranu za crve“.

Ljudi mogu pronaći svoje utočište i u religiji, najposle Novi zavet i nedavni Uskrs jesu učenje o simboličkoj i bukvalnoj pobedi nad smrću putem ljubavi prema drugima. Utočište može biti i grupna identifikacija, najčešće ona koja je najsličnija porodici, poput navijača i njihovog omiljenog fudbalskog kluba ili domovina, odnosno naroda….

… Sistem socijalne zaštite, razvoj privrede, politički sistem, očuvanje kulturnih vrednosti i mogućnost učešća i uživanja u ovima od strane što većeg broja ljudi čini nas slobodnijim od straha. …Bajden, je govorio da se jedino trebamo plašiti samog straha. Međutim ova borba kako bi bila uspešna, mora biti zasnovana na poštovanju ljudskog života bez obzira kojoj veri, naciji ili rasi pripada neko ljudsko biće, na ljudskim pravima i slobodama.

Čitaj još: ANA CIJELU NOĆ NIJE MOGLA DA SPAVA: Premijerka Srbije bijesna zbog poruka iz Potočara... (foto i video)

Tu premijer Krivokapić postaje problem u njegovoj navodnoj brizi za druge, svojim pridikama, a u stvari izrazu sopstvenog straha i zabrinutosti za sebe, kada propoveda o veri, duhovnosti, učenju o zemaljskom svetu kao pogrešnom učenju. Očigledno je da je Krivokapiću vera to sidro sopstvenog smisla, ali očigledno nedovoljno. Čim ga toliko propagira, a nije mu to posao, znači da ni sam u to ne veruje ili makar ne dovoljno, te je pre u strahu od Boga, no u ljubavi sa njim.

Ovo je i razumljivo jer je ipak Krivokapić strasni poklonik lika i dela Rista Radovića, alijas Amfilohija, koji je smrt izdigao na pijedestal zahvaljujući i svom doktoratu o božanski nestvorenim energijama, tj. strahu, između ostalih. Risto je vrlo vešto manipulisao strahom, prvo bi podsetio pastvu na smrt, pa onda tvrdio da štiti pastvu od smrti, putem spasenja. Nestankom Amfilohija, Krivokapić izgleda kao da je izgubio tlo pod nogama, što se vidi i po pridikama koje drži.

Krivokapić u svojim propovedima zaboravlja da se vera ne nameće, te postaje sličan komunistima sa njihovom didaktikom i učenjem o naučnom socijalizmu. Vera se otkriva ili prima, najposle hrišćanstvo, prema sopstvenoj propovedi, je poklon, dar, koji čovek prihvati ili odbije, u skladu sa novozavetnim konceptom da je Bog ljubav koja se ne može nametnuti, već samo slobodno izabrati.

Konstrukt ljudskih prava i sloboda nije u neskladu sa hrišćanskim učenjem, šta više upravo je zasnovan na ljubavi, a ne na strahu, i ideji da je svačiji život vredan bez obzira na lično svojstvo, veru ili neveru, jednu ili drugu naciju, ovu ili onu rasu. Tomas Džeferson, vernik, se zakleo na oltaru Boga na večno neprijateljstvo svakom obliku tiranije nad ljudskim umom, drugim rečima i verskoj tiraniji koja bi da svodi sva sidra našeg postojanja na samo jedno, religiju, isto kao i ona vrsta marksizma zvana vulgarnim, koja je sve svodila na materijalnu bazu, zemaljski svet u interpretaciji Krivokapića.

Čitaj još: ŠTA JE OVO PADRE Gojko: A, Mi ćemo nastaviti da se umotavamo u ukrajinske zastave... (foto, video)

Krivokapićeve izjave, usled iskazanog straha, ukazuju i na manjak empatije usled prevelike zaokupljenosti samim sobom, problemom sopstvenog postojanja i straha od sopstvene „končine“ koji, rukovođen učenjem Amfilohija, pokušava nespretno da nametne i drugima rečima „desiće se (smrt) vrlo brzo meni i svima nama“.

Ostaje iskrena nada, u ovom tekstu-pridici, da ovi stavovi Krivokapića ipak nisu izraz tog unutrašnjeg ambisa, već pre Andreotijevog (čuvenog italijanskog demohrišćanina) utilitarističkog političkog pristupa religiji oličenog u njegovom čuvenom citatu „popovi glasaju, Bog ne.“.

Piše: Vlatko Sekulović

izvor: aktuelno.me

Share this:

Related